Politika Je Kurva

        Lep i suncan dan, krenuo do faxa, i na putu do tamo simpatičan čikica mi traži nekakav potpis za nekakvu peticiju ili nesto slicno. Obicno na takve molbe ljudi samo okrenem glavu, ali ovaj put sam dao potpis simpatičnom gospodinu ne toliko zbog njega, više zbog slike koja se nalazila na njegovom štandu, to je bilo rešenje za moj politički angažman. I pored zdravog razuma i stare narodne izreke da VUK DLAKU MENJA A ĆUD NIKADA, zatražio sam od gospodina pristupnicu, kako bih se učlanio u tu političku stranku(neću Vam otkriti koja politička stranka je u pitanju, mada sam uveren da ćete shvatiti ubrzo, ukoliko još niste). On je  to dočekao sa izrazitim oduševljenjem i izašao mi maksimalno u susret i uputio me na kancelariju Opštinskog Odbora na našoj opštini. Sav srećan i zadovoljan, oduševljen ljubaznošću gospodina mada malo iznenadjem načinom njegovog angažovanja u stranci nastavio sam svoj put ka fakultetu ni ne sluteći da je ovo možda početak mog moralnog srozavanja ili političkog sazrevanja (to su sinonimi, verujte mi na reč). 

Elem, da nastavimo našu priču koja će verovatno biti dosadna ali da bih Vam dočarao kako otprilike politika na niskom nivou funkcioniše moraću da rizikujem da ja, kao i moja priča postanem dosadan... 

Kako je prošao taj lep i sunčan dan, a polako nailazilo još lepših i vedrijih dana dobio sam poziv za sastanak ''mesnog odbora'' (mesni odbor je u toj stranci najniža jedinica uprave) u mojoj mesnoj zajednici. Naravno, otišao sam a imao sam i šta da vidim, pošto sam bio totalno neupućen tek na vratima mesne zajednice skontao sam da je predsednik mog mesnog odbora moj autolimar. Odjednom mi se javilo više različitih osećanja, prvo nekakvo olaksanje jer tu je neko koga poznajem, drugo odredjena doza čini mi se radosti jer je to moj autolimar i na kraju, rekao bih, razočaranje jer ako je moj autolimar, čovek sa jedva završenom osnovnom školom i ne baš dobrom reputacijom u gradu nekakav ''funkcioner''...kakva li je ta stranka? 

 Počeo je sastanak, a ja nisam mogao da se otmem osećaju, dok sam sedeo medju uglavnom ljudima trećeg doba, da nekako ne pripadam tu. No, to je brzo prošlo kao i sam sastanak na kome nije bilo velikih reči, političkog podstrekavanja i osmisljavanja akcija... Taj sastanak kao i par sledecih prosli su mirno, bey icega bitnog i icega sto je zavredjivalo i trenutak moje paznje, ali onda kao grom iz vedra neba pojavljuje se novi kadar, čovek u svojim šeydesetim godinama i sa kvalifikacijama koje su još impresivnije od aktuelnog predsednika MO(ovaj novi ima zavrsena 4 razreda osnovne škole) spreman je da preuyme MO i za to ima podršku Opštinskog odbora, naravno to se na sledećem sastanku i dešava. Iako ovo sve deluje kao glupost i ništa bitno, za moje političko napredovanje to će biti, videćete kasnije, ključna stvar...

Nakon par sastanaka MO na kojima je predsedavao novi ''poverenik'' dobio sam telefonski poziv od tehničkog sekretara opštinskog odbora, sa molbom da porazgovaram sa ''poverenikom'' MO, koji mi je tada predložio da prihvatim funkciju potpredsednika Mesnog odbora. Možete zamisliti, nakon par meseci političkog (ne)angažovanja već dobijam prvu funkciju, naravno, prihvatio sam. Pa ko ne bi? Iako vidno uzbudjen dogovorio sam se sa samim sobom da ću tu funkciju vršiti maksimalno korektno i koliko god mogu dobro. Tako je i bilo, trudio sam se svojski, stvarno...iako nisam baš imao tu ljude sa kojima bih mogao da saradjujem davao sam sve od sebe i svaki zadatak koji mi je postavljen završavao sam na vreme i najbolje. Ali sam zato imao privilegiju da prisustvujem sednicama Opštinskog odbora, to je veoma bitno, bar je meni bilo...jer to mi je bila jedina šansa da se izvučem iz svog mesnog odbora koji je btw u ruralnoj sredini a ja sam više urban lik  . Videcete u nekom od narednih postova da sam bio u pravu što sam tome pridavao toliko značaja.

''Telefon je zazvonio, rodila se nova nada, korak dva i ja sam tu, reci duso sta ti treba'', kao poznata pesma Valentina, otprilike tako je pocela i moja malo ozbiljnija priča u stranačkom angažovanju. Bas tako dok sam obavljao stručnu praksu u svom rodnom mestu, zazvonio mi je telefon, dobro upamćen broj, O.O. stranke i naravno sekretarica koja me ovoga puta obavestila da predsednik O.O. želi da porazgovara sa mnom. Naravno, otišao sam odmah, za mene je to bilo neverovatno, šta bi čovek na toj poziciji i u tim godinama imao da priča sa mnom? Vidno usićen ušao sam u kancelariju gde me je sačekao on, ''predsednik lično''(verujte da mi je to bio veći doživljaj nego da sam se sreo sa Borisom Tadićem koji je bio predsednik RS tada). Osmeh na licu, seda kosa, dubok glas, prefinjenost i zvaničnost, dosta političkog iskustva i neverovatna energija...eto tako je izgledao, bar na prvi pogled. Kako je razgovor počeo, video sam da je uradio domaći zadatak, znao je o meni sve što je trebalo da zna(mada šta to o meni toliko ima da se zna), ali uradio sam i ja svoj domaći pa sam i ja o njemu znao sve što sam trebao a i ono što nisam, stoga me nije začudilo sve što mi je pričao i sve što je znao jer političar starog kova, obrazovan, i prilično ''zajeban'' čovek u svoje vreme ništa ne prepušta slučaju, naravno. Ipak imao sam prilične rezerve prema njemu ne toliko zbog priča koje su kružile, a bile su loše, već zbog činjenica koje sam znao a koje su bile opšte poznate, promenio je više stranaka, bio je na funkciji direktora jedne ustanove 20 godina, bio je u vrhu Komunističke Partije, u vrhu još jedne partije koja je nastala kasnije a necu pomenuti koja je, i takav čovek po meni nije mogao biti baš čistih ruku...ili možda jeste? No, tokom razgovora sam stekao skroz drugačiji utisak, u razgovoru a i nakon razgovora, u toku naše saradnje bio je to čovek koji je znao šta je hteo, a hteo je dobro i imao je viziju kako da to i postigne, e zbog toga sam ja radio sve što sam radio, verovao sam u to, ne u stranku ne u politiku nego u njega i u to što je ispričao i što sam zaključio. Naravno, po njegovoj priči a i logično je, on to nije mogao sam da uradi, tražio je ljude sličnog mišljenja, sličnih stavova i energije... A tu je kako kaže, video i mene, nekog ko bi mogao da pokrene mlade, jer znate i sami da je omladina svakoj stranci jedna od bitnijih stvari ne za vodjenje politike nego za rad, rintanje i eventualno reklamu. Nisam bio siguran da cu moci da ispunim te zahteve, nisam znao da li ću uspeti to, jer da budem realan, stranka nije bila baš prihvaćena kod mladih a pogotovo ne kod onih obrazovanijih i urbanih, zato omladine do tada i nije bilo. No, prihvatio sam ''posao'' ne znajući šta me sve čeka...ali to je priča za sebe, pričaću Vam i o tome...jednom...;) 

I nakon onog prelomnog razgovora sa ''el Presidente''-om kako sam voleo da ga zovem, pozvan sam naravno i na sledeci sastanak O.O. gde sam predložen za poverenika ''saveta za omladinu''... iako me nisu znali uglavnom su svi podigli ruku i glasali za taj predlog, naravno osim onih koji su imali u planu nekog drugog, oni su bili malo sumnjičavi...no, to im nije pomoglo i ja sam postao poverenik saveta omladine i zvanično član opštinskog odbora. Bio sam kao i svi oni, potpuno ravnopravan, sa pravom glasa i odlučivanja. A bilo je tu i bitnih ljudi, obrazovanih, uglednih i uspešnih ali isto tako i najblaže rečeno propalica, lopova i tajkuna... Bilo je i prostih ljudi sa sela koji su mi bili i ostali dragi, bilo je starijih, mnogo starijih prema kojima sam gajio poštovanje ali mladjih nije bilo bar ne mladjih od mene...:) To mi je bilo baš drago, jer ako sam ja najmladji tu, znači da sam i najuspešniji, jer niko od njih u mojim godinama nije bio na sličnom mestu osim ''el Presidente''-a koji je od najranijih dana ''drmao''... Naravno, nakon sto sam izabran usledile su cestitke svih, i onih kojima je bilo drago pa i neiskrene cestitke onima kojima nije bilo drago. A ubrzo su usledili i telefonski pozivi svih ''struja''u O.O. i tad sam shvatio da to nije tako homogena sredina i da zapravo se bore medjusobno za mesta i prevlast u stranci, bez nekog prevelikog razloga, ah zaboravih nadali su se da ce pobediti na izborima pa je svako pozurio da ugrabi veci deo kolaca...nazalost ili na srecu zivot pise romane pa se ne ostvare sve zelje uvek! U celoj toj gunguli oni su mene videli samo kao jos jedan glas, samo sredstvo koje ce im pomoci u ostvarivanju njihovog cilja, ali su pogresno procenili jednu stvar, pogresno su procenili MENE! Mislili su da sam mlad i da cu zarad nekakvih obecanja ili laskanja da pristanem da gazim preko mrtvih i tako dobijem ''neke stvari'' u životu. Bogu hvala, pogresili su... Ja nisam zeleo da sa 20 godina života postanem loš čovek, nevažno je što bih time dobio ko zna šta, jednostavno nisam želeo i nikad neću želeti... Ipak shvatio sam sada, zato sve ovo i pišem, da se politikom ne može pošteno baviti. Jbg, to tada nisam znao i mislio sam da mogu da pored svih njih nepoštenih uspem ja koji sam pošten, neću Vam previše otkrivati šta se dalje izdešavalo, moraćete da sačekate da se napijem sledeći put i ponovo otvorim dušu...